Vejvard je priča o porodičnoj povezanosti tri žene ispred svog vremena. Ona nas vodi kroz naizgled obične i svakodnevne okolnosti naših junakinja, dok čitaoca polako i neprimetno ne privuče u svet magije i čarolije. Reč Vejvard, iako obiluje raznolikim značenjima i simbolima (o čemu opširnije možete pročitati na blogu, u tekstu Šta znači reč Vejvard) nije jedini konac koji prošiva živote Alte, Vajlet i Kejt. Njih povezuju tajne natprirodnog koje čuče u lepoti prirode, divlje poreklo ogledano u ženstvenosti i bol iz koje se rađaju druge šanse.
Njihova bol, iako izazvana svakoj svojstvenim prilikama i satkana od različitog zla, ukorenjena je u jednoj zajedničkoj karakteristici njihovih života – u sputanosti. Sloboda je ono za čim duh svake ponaosob žudi, ali i ono što im je uskraćeno. Alta veći deo romana provodi zarobljena u ćeliji, Vajlet iza zidina svoje vile, a Kejt u tamnici sopstvenih strahova i ružnih sećanja. Sve one maštaju o danu kada će se osloboditi društvenih konvencija, pretvaranja, straha, nipodaštavanja, poniženja, okova i bola koji im sve ovo pričinjava. Verujem, većina zna da većina retko prašta, da nije rada da olabavi okove zatvorene oko nepoznatog i da je spremna da prihvati samo one slične sebi. Večno je pitanje da li dozvoliti društvu da te barem do neke mere ukalupi kako bi te barem do neke mere prihvatilo, ili se otisnuti i potražiti neku drugu šansu. Upravo su se Vejvard žene izdigle iznad najbolnijih i najtežih trenutaka i same sebi prokrčile put do lične slobode. Prihvatile su sebe onakvim kakve jesu i društvo onakvim kakvo jeste i odlučile da ih njihovi okovi, iako i dalje prisutni, više neće sputavati. Saterane u ćošak, umesto da se predaju, jednim su dodirom srušile zidove koji su ih delili od prirode kojoj pripadaju.
Da teški periodi stvaraju nove šanse dokazala je i sama spisateljica, Emilija Hart. Naime, jedan od razloga za nastanak ovog romana bio je njen daleko preuranjeni i neočekivani zdravstveni problem. Emilija je sa samo dvadeset i šest godina doživela moždani udar koji ju je nagnao da napiše svoj prvi roman i postane pisac, o čemu je maštala od malena. Iako advokat po struci, Hart se rešila svakodnevice koju su sačinjavali višak posla i manjak vremena, prigrlila svoju umetničku prirodu i svoju bol i strah pretočila u snagu kreativnosti i lepotu pisane reči. Da stvar bude još bolja, sav trud koji je uložila u istraživanje pojednisti o vremenima koje je zabeležila nije prošao neopaženo jer je njen debitantski roman, Vejvard, osvojio brojne nagrade na čitalačkim portalima kao i srca miliona čitalaca širom sveta.
Povezanost među ženama o kojoj je Emilija pisala je, kako kaže Adrijen Rič, jedna od sila na svetu koja izaziva najveći strah, ali istovremeno ima najveću moć da ga promeni. Ono što bih želela da istaknem jeste povezanost između ove spisateljice i njenih junakinja. One su naravno zbir Emilijine mašte i poznavanja materije o kojoj je pisala, ali takođe smatram da ih nešto jače vezuje. Njihova iskustva, iako različita, urodila su istim plodom – slobodom. Da li je to dovoljno da kažemo da su od jedne Vejvard žene u životu nastale tri takve u njenom romanu? I ukoliko jednu Vejvard ženu karakteriše rađanje iz pepela, možda svaka od nas u sebi nosi ženu.
