U znak obeležavanja Dana britanske služinčadi, predstavljamo članak spisateljice Dženeviv Grejam, koja se osvrće na istorijske činjenice o deci što su joj poslužila kao nadahnuće da njihove živote pretoči u romany ,,Zaboravljena služinčad’’.
Industrijska revolucija, koja je počela u 18. veku u Britaniji, bila je jedno od najuticajnijih razdoblja u svetskoj istoriji. Napredak je promenio način na koji su ljudi živeli i deo tih promena bila je i velika urbanizacija. Privučeni obećanjem prilika, posla i blagostanja, desetine hiljada ljudi napuštali su svoje seoske živote i selili svoje porodice u gradove. Ipak, te prilike pokazale su se mnogo oskudnijim no što se mnoštvo nadalo, a nedostatak istih stvorio je strašno siromaštvo. Očajni roditelji, nesposobni da prehrane sebe ili svoju decu, često su bili primorani da šalju svoje najmlađe na rad u društvu koje sve do kasnih osamdesetih godina 19. veka nije imalo nikakve zakone o zloupotrebi dečjeg rada. Čak i tada, mnoge porodice jednostavno nisu mogle da nahrane tolika gladna usta, pa su hiljade dece završavala na ulicama, u sirotištima ili u radnim domovima.
Iz te potrebe izrodile su se dobrotvorne organizacije čija je misija bila spasavanje dece. Dr. Barnardo bio je samo jedan od mnogih koji su prihvatali decu za koju se smatralo da nisu adekvatno zbrinuta i stvarali utočišta gde su mogla da imaju krov nad glavom, hranu, odeću i obrazovanje u zanatima koji bi ih pripremili da jednog dana vode produktivne živote van ulice. Problem je ležao u tome što je dece bilo previše. Zgrade su bile prenatrpane i nešto je moralo da se preduzme.
Između 1860. i 1868. socijalna reformistkinja Marija Raj, osnivačica ,,Društva za emigraciju žena srednje klase’’, bila je najzaslužnija za slanje žena u Kanadu, Australiju i na Novi Zeland, gde su radile kao domaćice. Nakon što je uvidela uspeh te inicijative, okrenula se ka siromašnoj deci koja su živela na ulicama. Ona je skovala izraz ,,deca iz kanala’’ i rešila da za njih uradi ono što je činila za starije žene: da ih obuči i pošalje u prihvatni dom koji je kupila u Nijagari, Ontariju. Odatle su deca raspoređivana kod porodica širom Kanade kao kućna posluga. Godine 1870. škotska evađelijska kvekerka Eni Mekferson počela je da kupuje i puni prihvatne domove u Kanadi. Te domove koristile su i druge filantropske organizacije uključene u program dečje emigracije, poput Barnardovog društva i Kvarijersa.
Zašto baš Kanada? Zato što je Kanadi bila potrebna pomoć. Život u Kanadi u 19. i ranom 20. veku bio je krajnje ruralan i izolovan. Porodice su želele mnogo dece kako bi imale spremnu radnu snagu za farme, ali je stopa dečje smrtnosti bila veoma visoka i nisu uspevale da održe brojčanost. Za mnoge je bilo divno čuti da za malu svotu novca mogu dobiti pomoć na imanju, a pošto je reč bila o deci, smatralo se da neće iziskivati mnogo hrane ili brige. Kada su Kanađani videli oglase, brzo su slali prijave da dobiju sopstveno britansko služinče. Zapravo, organizacije nisu mogle da odgovore na svu potražnju – u jednom trenutku, doktor Barnardo je izjavio da postoji sedam prijava po detetu, a da te takse za prijave nisu bile povratne. Razmislite o tome. Samo od tih taksi, doktor-dobrotvor bi zaradio oko 20 miliona dolara u današnjoj vrednosti. Da bi popunile toliku potražnju, organizacije su decu oduzimale porodicama koje su proglašavane nedostojnima. U stvari, samo 2% britanske dece poslatih u Kanadu zaista su bila siročad. Deci se govorilo da je odlazak u Kanadu prilika koja se samo jednom u životu sreće – da je to zemlja mogućnosti, avanture, prihoda i nade. Njihovi budući ,,gospodari’’ potpisivali su ugovore kojima su se obavezivali da će se o njima starati: hraniti ih, oblačiti i slati u školu. Ali kada se to posmatra očima istoričara, uzimajući u obzir siromaštvo, kratke sezone gajenja useva, nepouzdano tlo i vodu, kao i ogroman teret Velike depresije, jasno je da je stvar mogla brzo da izmakne kontroli.
Ipak, osim tih ,,gospodara’’, Kanada generalno nije želela ovu decu. Nepravedno su ih smatrali zarazno obolelim kriminalcima koji su teret za već oskudne državne resurse. Uvaženi gospodin Fredrik Nikols, član kanadskog parlamenta i član Stalnog komiteta za imigraciju i rad, napisao je mnoge omalovažavajuće članke o toj deci, uključujući i ovaj:
,,Ove skitnice i lutalice uprljala je i pokvarila moralna mulj i pogan koje su nasledili od roditelja i stekli u najkvarnijem i najodvratnijem okruženju, a koje sve silno pranje i čista odeća što im doktor Barnardo daruje neće moći da počiste…
…Ne postoji ta sila koja može oprati te gubavce tako da postanu podesni građani Kanade. Štaviše, rečeno je da doktor Barnardo čini veliko zlo tako što svoje virusne bradavice i izrasline u Kanadu istovara.’’
Situacija je ubrzo izmakla kontroli. Sama ideja o slanju desetina hiljada dece u zemlju ovako ogromnu morala je imati teške posledice. Predstavnika organizacija, zaduženih da proveravaju dobrobit dece, bilo je premalo, pa je na desetine hiljada dece ,,propalo u zemlju’’. Bezbroj njih bilo je zanemareno i zlostavljano. Beleže se slučajevi da su jedanaestogodišnjaci izvršavali samoubistva. Mnogi su umrli, a neki su ubijani na najbrutalnije načine, poput petnaestogodišnjeg Džordža Evereta Grina.
Preko 120.000 ove dece poslato je u Kanadu između 1869. i 1948. godine. Slobodno se može reći da je to i te kako značajan broj! Zašto onda ne znamo više o njima? Poniženi i obeleženi stigmom ,,služinčadi’’, mnogi su odlučili da sakriju istinu o svom životu, čak i od najbližih. Tek s razvojem genealogije, ta priča je počela da se širi. Ali zašto se o tome ne uči u kanadskim školama? Zar ova deca ne zaslužuju da se pomenu u udžbenicima i učionicama? Iskreno se nadam da će jednog dana naš obrazovni sistem uključiti priču o britanskoj deci u Kanadi. Ona su bila važan deo naše istorije i nikada ne bi smela biti zaboravljena.
Pripremila Teodora Petković
