Meri En Šafer imala je sedamdeset i jednu godinu kada je napisala svoj prvi, i jedini, roman.
Iako je oduvek znala da ima dara za pisanje, želela da postane spisateljica, prvih sedamdeset godina njenog života, to joj nikako nije polazilo za rukom.
Njena porodica i prijatelji podržavali su je u svim pisalačkim poduhvatima, verovali su u njen talenat i rado slušali sve ideje i priče, ali dovršen roman koji bi dokazao ono što su svi znali – da se u njihovom okruženju zaista nalazi pisac svetskog kalibra – nije bio ni na vidiku.
No, ono što niko tada nije znao je da je put do spektakularnog romana Meri En, koji će doživeti planetarni uspeh, odavno počeo.
Priča o Gernzijskom društvu ljubitelja knjige i pite od kore krompira počinje daleko ranije, u Londonu osamdesetih godina prošlog veka. U jednoj neuspeloj potrazi za biografskim podacima radi jednog potpuno drugog romana koji je u tom trenutku pisala, razočarana Meri En, koja je do tada celog života pokušavala da dovrši makar jedan roman, impulsivno kupuje karti za ostrvo Gernzi, bez ikakve namere, plana ili ideje šta će uopšte tamo.
Rešena da razbistri misli i uživa u pejzažima ostrva u Engleskom kanalu, Meri En sleće na Gernzijski aerodrom. Međutim, kada je izašla iz aviona, od magle nije videla prst pred okom. Svi taksiji su brzo zauzeti od strane ostalih putnika, a ona nikog nije poznavala tamo, te je odlučila da se odmah vrati u London prvim avionom. No, zbog te iste magle, svi letovi su otkazani, i tako je Meri En ostala zaglavljena na aerodromu tokom celog boravka na Gernziju. Jedina zanimacija bila joj je knjižara aerodroma, gde su se prodavale skoro isključivo knjige o lokalnoj istoriji ostrva, ponajviše o dobu nemačke okupacije za vreme Drugog svetskog rata. Meri En ih je sve prelistala i po neke i pročitala.
Trideset godina i još nekoliko neuspelih pokušaja romanopisanja kasnije, Meri En je, pod nagovorom prijateljica iz književnog kluba, bila potaknuta da zaista započne i dovrši makar jedan roman za života. Za svoju temu, izabrala je baš ono što je čitala u toj aerodromskoj knjižari na Gernziju pod maglom, osamdesetih godina.
Ovoga puta, zaista je dovršila svoj roman. Napisavši prvi nacrt, Meri En je pronašla agenta, izdavača i uredila sve propratne detalje. Ubrzo je usledilo porodično slavlje, ali još brže je prekinuto Meri Eninom iznenadnom bolešću.
Grubo preneseno, svi ovi prethodni pasusi koje ste pročitali, ispričala je u jednom intervjuu njena nećaka, Eni Barouz, koju je Meri En na samrtnoj postelji zamolila da dovrši izmene njenog romana. Eni u tom trenutku ništa nije znala o nemačkoj okupaciji Gernzija, niti je, iako je bila spisateljica, ikada pisala istorijske romane. No, radi ljubavi i vere u svoju tetku, Eni se prihvatila zadatka i dovršila finalnu verziju romana.
Meri En umrla je u sedamdeset i trećoj godini života, nikada ne dočekavši svetsku slavu, niti filmsku adaptaciju svog romana.
Iako su njeni bližnji konačno držali u rukama dokaz njenog dara, smisla, izvanrednog razmišljanja i mašte, Meri En nikada nije dobila tu potvrdu. No, njena priča odjekuje sada širom sveta. I kako kaže njena nećaka, Eni, svi koji pročitaju Gernzijsko društvo zaista postaju deo njega. Sada je to klub koji postoji ne samo u fikciji, već i u našem svetu, a broj njegovih članova koji dele tu istu strast prema književnosti, širi se svakim danom i svakom pročitanom stranicom.
Zaista, čudesni put Meri En Šafer do njenog prvog romana jeste dokaz da stvarno nikad nije kasno. Ponekad u dubini duše znamo da smo predodređeni za nešto, da to nešto treba podeliti sa svetom, ali nam se vrata prosto ne otvaraju. No, put Meri En nam govori o tome kako, iako se tako ne čini, možda smo već duboko zagazili na sopstvenom putu ka onome o čemu sanjamo.
