Vila Kader, spisateljica najpoznatija po delima u kojima se bavila američkim doseljenicima – prvim imigrantima u zapadne zemlje, nije štedela junake svojih romana.
Lepota prirode unedogled prostrane prerije nije ni na koji način pomogla, već je doseljenike na samom početku izložila najtežim životnim uslovima i svakoj nedaći koje biste mogli da zamislite.
No, upravo su takvi uslovi koje je Vila postavila u svom romanu njima pružili priliku da svojim radom i delima pokušaju da postignu ono što danas nazivamo američkim snom.
Vila Kader je pre svega pisala o sasvim običnim ljudima: odbačenima, beguncima, onima koji tragaju za boljim životom i bore se na sve moguće načine da ga stvore ni o čega; o pionirima koji ne znaju šta ih očekuje u novoj zemlji, a ni koliko je teško „bolovati” za starom zemljom, starim domom i svime što im je do tog trenutka bilo poznato. Kao takvi, njeni likovi postaju prazne table u koje se mnogi simboli mogu upisati, ali jedna od najvećih simboličkih sila u njenim delima jeste upravo Antonija, glavni lik, a možda i glavni motiv, ovog istoimenog romana.
Naime, u samom romanu, narator priče, Džim, priseća se i sakuplja uspomenu po uspomenu svog ranog života, od prvog, slučajnog susreta sa Antonijom i njenom porodicom u vozu, od trenutka kada nije ni slutio šta će kasnije, kroz ceo život, ona njemu predstavljati. I dok je Antonija našem naratoru doslovno jedno sočivo kroz koje on prelama sva iskustva ranog doseljeničkog života u Nebraski, njena snažna simbolička sila se pretače i oblikuje u iskustvu svakog čitaoca.
Antonija, koja tokom čitanja postaje Moja Antonija kako svakom čitaocu, tako i svakom liku romana, vraća nas kroz vreme u zemlju koja tek treba da se ukroti, među ljude koji su prešli mora i kopna kako bi u novom i nepoznatom pronašli bolji život. Ona je na taj način simbol jednog davno prošlog vremena koje se, na našoj planeti koja je sada čitava zabeležena na mapama, možda više nikada ne može ponoviti. No, njen neverovatno slobodan duh, njena ogromna želja i ljubav prema životu kao takvom, prema zemlji koja se na sve moguće načine bori protiv ljudi koji pokušavaju da iz nje izvuku barem dašak života, čini je simbolom nečeg većeg od samog vremena u kome živi. Antonija, nezaustavljiva i nepokolebljiva u svojoj misiji da svojim delovanjem stvori i oblikuje život ma na kakve prepreke nailazila, postaje pravi simbol američkog sna.
„San“ koji ličnim radom i trudom svakome garantuje jednakost, uspeh i slobodu na svim poljima, a isto tako podrazumeva i pravo na život, kao i pravo na sreću, jeste česta tema sve američke književnosti. Ni sama Vila Kader nije bila imuna na ovaj ideal – njena pisana reč odisala je duhom američkog sna koji je bio tema romana mnogih njenih savremenika.
Iako smo navikli na američki san onakav kakav se pojavljuje u, recimo, Ficdžeraldovom Velikom Getsbiju, romanu koji je napisan u istoj deceniji kao i Moja Antonija, Vila Kader ni po čemu nije želela, a ni mogla, da bude predstavnik takvog američkog sna.
Kada je u delo pretočila lik Antonije, Naše Antonije, Vila Kader je jasno zauzela svoj književni stav, ali je i društvu koje se u dvadesetim godinama prošlog veka činilo na pomolu opšteg američkog sna, ukazala da se ipak nešto u toj čitavoj ideji američkog sna zanemarilo, da nešto u potpunosti nedostaje.
To je samo jedan od elemenata koji njena dela i samu Vilu Kader čini jedinstvenim. Kao dobitnica Pulizerove nagrade 1923. godine, kao žena koja je čuvala svoju privatnost za sebe, koja nikada nije želela da bude poznata, niti da izlazi u javnost, kao jedna potpuno protivrečna i neobična ličnost, Vila Kader je ponovo utisnula ideal slobode u ideju američkog sna.
Vila Kader, spisateljica koja se oslobodila društveno-konvencionalnog, koja nije pisala da udovolji ustaljeniim književnim pravilima, bila je ta koja je mogla da preispita opšte stanovište o tome šta znači biti srećan, zadovoljan, slobodan.
Vrativši se korenima američkog sna, tamo gde je čovek prepušten sam sebi, na milost i nemilost prirode i ljudi oko sebe, Vila Kader je jasno stavila do znanja da je materijalni element u američkom snu samo posledica onoga što zapravo američki san jeste. Nasuprot viđenju da je za sreću i slobodu potreban novac, da je novac ono što može izbaviti čoveka iz kandži surovog života, Vila Kader nam pokazuje da je američki san nešto što se živi, a ne nešto za šta se živi.
Ne sanjamo svi isti san, nije svaki vezan za materijalno, ne ispunjavaju nas isti ciljevi, a veliki ideali poput sreće, zadovoljstva, slobode nisu ciljevi koje treba postići, već naša stanja uma. To je ono što sam u potpunosti shvatila na poslednjim stranicama ove za mene zauvek posebne knjige.
Videla sam kako „velike diplome” ili dobro plaćen posao u suštini ne moraju da znače puno ukoliko nemamo kome da se vratimo kući nakon radnog dana. Ustvari, sve što postignemo upravo zbog toga može da nosi teret razočaranja, ali ako znamo da smo, koliko god je u našoj moći bilo, možda narednim generacijama „prokrčili stazu“ kojom bi mogli da koračaju slobodno ka nekom svom sasvim jedinstvenom snu, sigurna sam da nam duša može biti u savršenom miru, ispunjena i zadovoljna.
Možda smo samim time ispunili ono za čime smo žudeli i čemu smo stremili. I ako neko poput Naše Antonije uspeva da sanja svoj san na javi, zašto ne bismo i mi?
Jelena Aleksić
