Put do svake velike knjige retko je pravolinijski. On je više nalik lavirintu u kome se smenjuju istraživanja, nedoumice, otkrića i lična iskušenja. U slučaju romana o pravom Drakuli, taj put bio je naročito čudesan – jer je pisac morao da zakorači u jedno od najmračnijih poglavlja evropske istorije, a da pritom ne izgubi veru u smisao priče.
Iako je Stokerov ,,Drakula’’ već postao deo kulturološkog mita, autor ovog romana nije želeo da se zadovolji pukom senom vampira. Bio je opsednut razumevanjem čoveka iza legende – Vlada Cepeša, vlaškog kneza iz petnaestog veka. I dok su neprijatelji nekada koristili štamparske prese da šire užasne slike o Vladu Nabijaču, autor je morao da se probija kroz te naslage propagande i da u delićima slagalice traži jezgro istine. Nije ga zanimalo da presuđuje, niti da gradi monstruozni portret, već da čitaocu ponudi prostor za vlastiti sud. Upravo ta odluka – da ne sudi, već da prikazuje – postala je ključ otvaranja ove priče.
Ideja za roman rodila se 2005. godine, gotovo slučajno, tokom razgovora sa urednikom Džonom Vudom u londonskom klubu Bleks, književnom salonu starog kova. Tada, nakon tri objavljene knjige i uverenja da će Džek Apsolut biti figura njegove budućnosti, pisac je postavio sebi pitanje zašto još uvek nema bestseler. Odgovor je stigao iznenada – potreban mu je veliki junak, neko čije ime već nosi težinu mita. Povratak iz toaleta doneo je ključnu reč: Drakula. Ne vampir, već istorijska figura, mračna i neispričana priča koja čeka da bude otkrivena. Dve godine kasnije, put ga je odveo u srce Rumunije. Penjao se do ruševina Poenarija, posmatrao svet sa brda sa koga se nekada branila Vlaška, ispijao pivo u kući u kojoj je rođen knez, sedeo u dvoru Trgovišta gde mu se prizor krvavog vaskršnjeg prevrata prosto pojavio pred očima. Na tom tlu istorija više nije bila samo misao i ideja, već se pretvorila u prizore koji su ga opsedali. Put ga je zatim vodio do Istanbula, grada u kojem je mogao da sagleda lice Vladovih neprijatelja i dopuni sliku kneza koji je postajao junak romana. Upravo su ova putovanja, razgovori sa domorocima, istoričarima i stručnjacima utkali srž ovog, Hamfrizovog najuspešnijeg romana.
No, knjiga se ne rađa samo iz arhiva i putovanja. Ona se oblikuje i u tišini kolibe na obali Kanade, u razgovorima sa prijateljima i u osloncu porodice. Oblikuju je i trenuci tuge, poput smrti agentkinje i bliske saradnice, čiji je trag ostao utkan u svako poglavlje.
Hamfriz, kao istaknuti glumac, voli da kaže da mu je najveća motivacija za pisanje romana upravo motivacija. Šta to progoni njegove likove? Koji su im ciljevi? Koje to prepreke oni moraju da pređu da bi svoje ciljeve ispunili? Dakle, motivacija likova postaje njegova lična motivacija. Svako ko se ikada susreo sa praznim papirom i pukom idejom zna da ni jedno istraživanje, ni jedno putovanje ne mogu prosto ispuniti taj papir, već svakodnevni život, znanje koje se prikupljalo i akumuliralo godinama. Životno, fizičko, emotivno i književno iskustvo otvaraju prozor delu koje kroz mnogo pisalačkih faza postaje upečatljivo i zapamćeno.
Čudesan put do knjige nije dakle samo priča o Drakuli – on je i priča o istrajnosti, o spremnosti da se zakorači u mračne predele istorije i da se iz njih iznese svetlost u obliku priče. Jer knjige, ma koliko teške bile, nastaju tek kada se prošlost, znanje i lična žrtva pretoče u nešto što može da dotakne čitaoce. A tada, ono što je nekada bio mit, postaje most između vremena, prostora i ljudskih sudbina.
Teodora Petković
Prevodilac i redaktor Valkira izdavaštva
